SREDA VIŠE NIJE NJIHOV DAN

...Nismo mi ti koji pišu stranice dnevnika sa našim imenom...Život ih piše...ali našim perom, našim delima, rečima, mišlju...Ispisuju se strane...Neke su čitke, vedre, sa ćoškovima ukrašenim cvetićima ili pak srculencima...neke su umrljane kapljicom od kafe, koja je nemarno prolivena baš u trenutku kada smo naglo pohitali da nazovemo najboljeg prijatelja da mu kažemo šta nam je taj i taj rekao tog i tog dana...Možda...možda je to kapljica suze... ima i takvih strana...Ali...sve su one naše...samo naše, deo nas i svega što nas čini upravo takvima kakvi i jesmo...Samo misli, reči, slova, zvuci...i ono što je u srcima onih koji za nama ostaju...

Baš njih...A mora se priznati...ima ih svakojakih...Večitih pozitivaca (koji svojim neumesnim nametanjem vedrine umeju da pomute naše realne poglede na svet)...pa kao i u svakoj krajnosti, ima i pravih mrguda (ti znaju kako da ’ulepšaju’ dan)...tu i tamo dođu i oni ’kameleoni’ kojima je sve ravno...Prošeta kroz naše ’papire’ i koja skitnica, koja je čisto iz radoznalosti htela da vidi šta se to ovde zbiva...
Ali najvredniji pomena su oni, navodni ’skrivači’ koje pronalazimo pa gubimo, imamo pa nam fale...Sakriju se oni u sred srede tako da su jednako udaljeni i od početka i od kraja...Biva nam najteže kada nisu tu, a njihovo prisustvo se ne da opisati...E na njih vredi ’potrošiti’ i koju stranu više...jer koliko god ih poznajemo uvek možemo dokučiti neku novu radost, neku tajnu više...

Al’ ne volem...baš ne volem...što upravo te strane s njihovim likom najčešće ’čitamo’ i kao da svakim čitanjem gubimo deo...slovo po slovo se briše...nedostaju reči...zaboravljamo sreću koju nose sa sobom i tonemo...što vise napora ulažemo da se prisetimo...slika je mutnija...dok ne stignemo do kraja na kome ne piše čak ni ’kraj’...To je trenutak kada skrivači postaju ’odžačari’...umrljani prašinom i čađi sadašnjeg vremena i nekih novih, drugačijih lica...
...I dalje su oni tu, ali ’sreda više nije njihov dan’...sada su ili na vrhu ili na dnu...